Архива

Сусрет хришћанства и хеленске културе подразумевао је инкултурацију – процес у ком хришћанство постаје природни део културе и истовремено је преображава. Резултати првобитне инкултурације, тј. византијска и латинска хришћанска култура, проповедани су заједно са Јеванђељем свим народима који су се, макар из европске перспективе, налазили на нижем ступњу културног развоја. Ова мисионарска стратегија, међутим, није уродила плодом у источноазијским мисијама, нарочито у Јапану и Кини. Наметање европске
хришћанске културе народима који су већ имали богату културну традицију произвело је кризу идентитета међу обраћеницима која траје до данас. Ендо Шусаку је био јапански хришћанин и писац који је у својим делима описивао како опште трвење хришћанства и јапанске културе, тако и своју унутрашњу борбу између оданости страној религији и домаћој култури. У раду ће бити описан
Ендоов лични доживљај овог сукоба, а потом ће бити испитани начини на које је Ендо покушао да га разреши.

Иван В. Лалић, песник који је обележио последње деценије 20. века, спада у ред изразито религијских песника неосимболистичког правца. У постојећим критикама библијски подтекст његове поезије је примећен, али неким момен тима није дата довољна пажња. И док је мотив Благовести веома уочљив и третиран у критикама, неким другим теoфанијским аспектима је посвећено мало или нимало пажње, иако управо они представљају контекст за правилно разумевање Лалићевог схватања Благовести. То су старозаветне сцене, и то пре свега оне које су повезане са праоцем Аврамом, Јаковом, Мојсејем и тројицом младића у огњеној пећи. Аутор чланка се посвећује овим сценама, доводећи их у везу са Лалићевим разумевањем Благовести као својеврсном тачком разрешења космичких, историјских и личних превирања.

Мотив шаке се у људској култури врло рано јавља као симболичкa репрезентација и симболички ресурс. Кроз време, мотив шаке поприма различита објективна и субјективна значења и постаје изузетно сложено поље социокултурног посредовања. У икони Успење пресвете Богородице Срђана Радојковића мотив шаке, се издваја међу осталим доминантним мотивима. Каква значења носи и отвара тај мотив? У раду указујемо на изворно хришћански, библијски, новозаветни смисао мотива шаке али и на шири социокултурни контекст у којем се конституишу његова различита значења. Уметник је свесно унео мотив шаке у први план уметничког дела, вођен својом намером и идејом, али су могућа значења сасвим отворена за даљу објективну симболичку
разраду, као и за процесе личног доживљавања, проживљавања и додељивања различитих субјективних значењских слојева, независно од намере аутора. У тим процесима преноси се и развија симболика својствена раним фазама људске културе, наставља да делује у савремености и бива сачувана за будуће периоде културе. Мотиви шаке и пруженог и отвореног длана повезују нас како са данима земаљске мисије Исуса Христа, тако и са далеком праисторијом и мистериозним пећинским сликама, а тако и са источњачким схватањима о вези између осетљивости (нерватуре) шаке и можданих процеса и менталних стања, потврђених савременим неуролошким истраживањима. Уједно, наведени мотиви нам отварају пут према филозофским разматрањима феномена људских шака, усмереним ка истраживању основних појмова о људској телесности, као и о менталном и телесном плану човекове егзистенције у начелу.

Рад има за циљ да истражи однос православне теологије према науци кроз историју као и да се осврне на савремено сагледавање односа теологије према науци. Обожење као непосредна заједница људи са Богом је кључни аспект мисли на којој се формирао став православне теологије према науци. У православној теологији наглашен је парадокс у трагању за врхунским знањем: оно за чиме трагамо надилази наше знање и због тога Василије Кесаријски оправдава људско мудровање и развој људског интелекта. Такође је битан мистични принцип богопознања Григорије Паламе, који указује да Бога не можемо спознати преко световних наука
већ путем вере, контемплације и подвижничке праксе, чиме се постиже истинско знање. Потом се осврћемо на савремено третирање односа теологијe према науци сагледано кроз призму теолога који се уједно баве и физиком: Алексеја Нестерука који заступа феноменолошки приступ, Стојана Тутекова, Џорџа Диона Драгаса и Киријакоса Маркидеса који заступају сагледавање односа теологије и науке посредством антропичког принципа и Кристофера Најта који се залаже за теолошки натурализам. Закључујемо да је православној теологији ближи феноменолошки приступ Алексеја Нестерука, који сматра да постоји могућност посредовања између теологије и науке коришћењем могућности трансцеденције и асиметрије између теологије и науке да би се бавили стањем људске личности.

У чланку се разматра да ли је Николај Велимировић културу сматрао некомпатибилном са хришћанским вероучењем и хришћанским схватањима уопште. Тврдње да је Николај Велимировић одбацивао културу срећу се у литератури. Овакве оцене засноване су најпре на читању књиге постхумно приписане Николају Велимировићу, објављене под насловом Говори српском народу кроз тамнички прозор, у којој аутор културу критикује необично оштро и реско. Међутим, постоје и друга Велимировићева дела, за која је његово ауторство извесно, у којима се питању културе приступа на другачији начин.