МАХАБХАРАТА И КОСОВСКА ЕПИКА

/in /by

Између Махабхарате, највећег индијског, али и светског епа, те косовске епике већ су уочене сличности које је, с већом или мањом вероватноћом, могуће пратити до заједничког индоевропског исходишта. Но, уз таква, генетска преклапања, која се превасходно тичу епских ликова, сегмената радње и мотива, потребно је уочити и анализирати и сличности које нипошто не морају бити хисторијски мотивисане. Чланак се концентрише на изражајне, стилистичке и естетске паралелизме, који упућују на заједнички артхетипски извор у општељудској имагинацији. У том се светлу посматрају и разлике између та два корпуса, као израз аутономности сваке културе. Размотрена су тако стилска средства као што су хипербола, описи природе, лирске дионице.
Показује се да, uз свеепске карактеристике, постоје и специфичне кореспонденције између размотрених текстова.

СЛИКА ИНДИЈЕ У АПОКРИФИМА АПОСТОЛА ТОМЕ У СРПСКОМ РУКОПИСНОМ НАСЛЕЂУ

/in /by

Хришћански свет се вековима сусретао са различитим културама, а контакти са Индијом нису били изузетак. Различите представе о овој егзотичној земљи стигле су, путем књижевних веза, и до Словена. У српској редакцији постоји преко тридесет преписа који су тематски везани за традицију апостола Томе и његовог проповедања хришћанства у Индији. У овим апокрифима, као и у другим жанровима средњовековне књижевности, формирају се дуалистичке представе о Индији, у којој се највећа опозиција остварује између њеног богатства и обиља с једне стране и њеног духовног сиромаштва са друге. Анализом ових текстова пружићемо скроман увид у тумачења и значења која су обликовала хришћански поглед на ову, за њих, древну и егзотичну земљу, а самим тим ће се поставити и питање историчности тих докумената. Размотрићемо и како су примљени у српским богослужбеним књигама, иако нису припадали канону.

ПРЕОБРАЖАЈИ ИНДИЈЕ У СРПСКОЈ АЛЕКСАНДРИДИ

/in /by

У раду се анализира начин на који се индијска кампања Александра Великог представљала кроз различите редакције Александриде. У оквир тумачења улазе верзије које произилазе једна из друге: алфа редакција (III век), епсилон редакција (VII–VIII век) и Српска Александрида (XIV век). Анализирају се промене карактеристичних индијских епизода (борба са Пором, посета
мудрацима, сусрети са чудовишним народима). Акценат се ставља на најмлађу редакцију – Српску Александриду и на њене иновације (Филонов лик, приказ Порове палате). Индијске епизоде временом губе на важности зато што нове духовнe теме преовлађују у односу на историјску грађу.

КУЛТУРА, УМЕТНОСТ И МЕДИЈИ У ДИГИТАЛНОМ СВЕТУ

/in /by

МИЛЕНА ДРАГИЋЕВИЋ ШЕШИЋ, ТАТЈАНА НИКОЛИЋ: ДИГИТАЛНИ ХОРИЗОНТИ КУЛТУРЕ, УМЕТНОСТИ И МЕДИЈА, БЕОГРАД: ИНСТИТУТ ЗА ПОЗОРИШТЕ, ФИЛМ, РАДИО И ТЕЛЕВИЗИЈУ ФАКУЛТЕТА ДРАМСКИХ УМЕТНОСТИ И CLIO, 2021.

КУЛТУРОЛОШКИ ЗНАЧАЈ СУНЦА НА ПРОСТОРУ ИТАЛИЈЕ У РОМАНУ КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА МИЛОША ЦРЊАНСКОГ

/in /by

У раду се анализира значај сунца које оно има за Милоша Црњанског у његовом роману Код Хиперборејаца. Откривају се и тумаче његова значења као симбола благостања, просторног и временског ујединитеља. Истовремено, сагледава се начин на који Црњански појми време и простор. Закључује се зашто су значења сунца у приповедању Црњанског, заправо, утопијска. У раду
се, путем анализе значаја сунца, показује и како су неки аспекти италијанске културе доживљени у делу Код Хиперборејаца и указује на један од могућих ширих тематских оквира које је Црњански поставио у свом роману.

ОБРАЗОВАЊЕ ЦРКВЕНИХ УМЕТНИКА НА АКАДЕМИЈИ СПЦ ЗА УМЕТНОСТИ И КОНСЕРВАЦИЈУ (1993–2023)

/in /by

Образовање црквених уметника на Академији Српске православне цркве за уметности и консервацију у Београду траје пуних тридесет година (1993–2023), под покровитељством Светог архијерејског Сабора Српске православне цркве. У чланку се износе релевантне чињенице које говоре о образовању црквених уметника – иконописаца, фрескописаца, мозаичара, вајара, конзерватора и рестауратора.

РИТУАЛНО ИЗВОЂЕЊЕ У ПОНАШАЊУ НАВИЈАЧА ЦРВЕНЕ ЗВЕЗДЕ И ПАРТИЗАНА

/in /by

Свака од активности састоји се од ритуализованих гестова и звука, без обзира на то да ли се ради о извођачким уметностима, спорту или свакодневном животу. Ритуал укључује активности које се врше на одређеном месту, као што су покрети, речи и певање. Циљ овог рада било је повезивање понашања навијача Црвене звезде и Партизана са ритуалним извођењем због унапред осмишљених образаца понашања, начина навијања, извођења песама и активности пред утакмицу ова два тима. Њихов перформанс, као појам који се испољава у спорту, огледа се у кретању кроз град у карактеристичним одевним комбинацијама са клупским обележјима. Ритуал подразумева окупљање у граду на за то предвиђеним местима, одлазак до стадиона и улазак у њега, навијање пре, за време и после утакмице, одлазак са стадиона и весеље на улицама. Како је фудбал постао игра у којој може да се ужива, сваки спортски догађај одређује учеснике на нивоу играча, посредника и публике, при чему се навијачи постовећују са клубовима

ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ И ДИГИТАЛНИ ЈАЗ

/in /by

У раду се анализира какав дигитални јаз данас стварају друштвене мреже и на који начин се то одражава на друштво. Успон друштвених мрежа довео је до новог облика дигиталног јаза, па једнак приступ интернету није више једини фактор који ствара баријеру за повезивање. Данас се корисници сусрећу са изазовима коришћења друштвених мрежа због недостатка вештина
и због утицаја друштвеног капитала. Стога, последице дигиталног јаза на друштвеним мрежама одражавају се на друштвене односе и комуникацију, економски напредак и учешће у политичком животу. Интернет корисницима је данас на располагању мноштво концептуално различитих друштвених мрежа, као што су то Твитер, Инстаграм или Јутјуб, и свака од њих у складу са својим специфичностима подстиче јачање дигиталног јаза. Међутим, не треба друштвене мреже посматрати једнострано, искључиво као платформе које потпирују дигитални јаз. Друштвене мреже итекако могу помоћи и у смањењу дигиталног јаза тако што ће корисницима помоћи у едукацији, тражењу посла или информисању

КУЛТУРНА ПАРТИЦИПАЦИЈА СТАРИЈИХ БЕОГРАЂАНА

/in /by

Старење становништва као феномен карактеристичан за све европске земље, намеће обавезу да се мерама јавне политике заштите права најстаријих, спречи њихова маргинализација и дискриминација и створе услови за равноправно учешће у свим сферама живота. У складу са тим, неопходно је креирати мере културне политике које ће омогућити услове за равноправно учешће
старијих у културном животу. У овом раду истражује се културна партиципација старијих Београђана, посебно њихова културна интересовања, приватна и јавна културна потрошња и културна продукција. Циљ рада је да истражи у којој се мери интересовања старијих Београђана поклапају са културном праксом, колико они користе интернет за учешће у културном животу и колико је
пандемија утицала на њихове културне потребе и навике. Додатни циљ овог рада је да се скрене пажња на културнe потребe старијих Београђана и пруже се подаци који могу бити корисни за креирање културне политике која ће омогућити веће учешће старијих у културном животу града.