РАСПРАВЉАЊА СА МНЕМОСИНОМ

/in /by

Овај рад представља преглед важнијих европских приступа проучавању колективног памћења. У њему ће најпре бити говора о тезама оснивача дисциплине, француског социолога Мориса Албвакса. Након тога, у раду ће да буду представљене најважније идеје и појмови осталих класика студија памћења, попут оних француског историчара Пјера Норе и немачких професора Јана и Алаиде Асман. Напослетку, пажња ће да буде посвећена савременим приступима студија памћења – транснационалном памћењу и студијама медија колективног памћења.

ЈАВНА И ПРИМИЈЕЊЕНА ПОВИЈЕСТ

/in /by

У раду се представљају кључне одреднице јавне повијести (public history). Прво се говори о промјенама у сувременој хисториографији које су омогућиле појаву јавне повијести и њезино афирмирање као нове хисторијске поддисциплине. Затим се приказују почеци јавне повијести и још увијек отворена питања њезина дефинирања. Након тога се представљају главни нагласци
примијењене повијести (applied history). Иако се често спомиње као саставни дио јавне повијести, вриједи издвојено говорити о примијењеној повијести како би се посебно истакнула практична димензија повијести, односно повијест у пракси. У раду се такођер приказују контроверзе и критике које изазивају јавна и примијењена повијест те се нуде одговори на њих. На крају рада разматрају
се развојне перспективе јавне и примијењене повијести с нагласком на домаћој академској хисториографији.

ИСТОРИЈА ИДЕЈА И ИНТЕЛЕКТУАЛНА ИСТОРИЈА – ИЗМЕЂУ МАРГИНАЛИЗАЦИЈЕ И ИНОВАТИВНОГ ТРАНСДИСЦИПЛИНАРНОГ ПОЉА

/in /by

У раду се анализира настанак историје идеја и интелектуалне историје, два утицајна правца у савременим хуманистичким наукама. Приказани су настанак и развој ових дисциплина, њихове сличности и разлике, теоријско-методолошка обележја неколицине „школа” које су се јавиле током 20. века, њихови најутицајнији представници као и најзначајнији резултати. Почетком 21. века обновљено је интересовање за историју идеја и, посебно, за интелектуалну историју, које одликују предметна неодређеност, теоријско-методолошки еклектицизам и изражена трансдисциплинарност. Ове особине уједно представљају и највећу предност историје идеја и интелектуалне историје, пружајући им перспективе за трансдисциплинарну синтезу која посебно добија
на значају у светлу све изразитије фрагментације научног знања.

ОД ПРИСЛУШКИВАЊА ЧИНОВНИКА ДО ИСТРАЖИВАЊА МЕЂУНАРОДНОГ ДРУШТВА – РАЗВОЈНИ ТОКОВИ ИСТОРИЈЕ МЕЂУНАРОДНИХ ОДНОСА

/in /by

У раду се анализира историјски развој дисциплине историје међународних односа од њеног настанка у деветнаестом веку до данас. Даје се преглед различитих приступа и тема које су током последња два века уобличавале њено кретање. Рад је примарно усмерен на испитивање развоја историје међународних односа у њеној америчкој и западноевропској варијанти. У првом делу
се у контексту настанка професионалне историографије испитују порекло и делатност дипломатске историје, у времену када је она била уско фокусирана на проучавање политичких и дипломатских односа међу државама и заузимала најистакнутије место у политичком и интелектуалном дискурсу. Потом се, у светлу успона друштвене и економске историје, кроз различите дебате,
представља њена трансформација у ширу међународну историју, са појачаним сензибилитетом према друштвеним, економским и идеолошким факторима. Након тога се истиче утицај нових теоријских приступа и тематских интереса који су, као последица културног заокрета, имали важан утицај на праксу и изглед међународне историје.

СВЕТСКА И ГЛОБАЛНА ИСТОРИЈА

/in /by

Светска и глобална историја последњих деценија, нарочито са процесом глобализације и интензивне међународне научне сарадње, постале су веома присутне у заједници историчара. Озбиљно промишљање о ефектима старог западноцентричног схаватања историје човечанства, реорганизација универзитетског курикулума и научноистраживачких центара који се баве сродним темама, као и покретање неколико проминентних часописа из области глобалне и светске историје у Сједињеним Државама, Уједињеном Краљевству и НР Кини, дали су импулс новим дисциплинама.

Циљ овога рада јесте да прикаже: а) преглед развоја светске и глобалне историје (започињући са узорима у античкој грчкој и кинеској историографији и настављајући преглед све до XXI века и закључно са новим стремљењима у заједници глобалних историчара); б) основне и најзаступљеније правце у последњих неколико година (посебно имајући у виду присутност економских тема, са једне, и покушаје конституисања глобалне интелектуалне историје, са друге стране); в) отворене полемике о улози
империја у светској историји (посебно у оквирима америчке историографије) и функцији субалтерних студија у обликовању историје која ће превазићи наслеђе европоцентризма.

Суспензија невјерице – хисторијска знаност пред изазовима метамодернизма

/in /by

Будући да је почетком трећег десетљећа 21. стољећа с пандемијом COVID-19 и ратом у Украјини експандирала свијест о свеопћој кризи, чини се да је сазрио прави тренутак за етаблирање спасоносне епистеме – метамодернизма. Стога је оправдано очекивати да, унаточ пословичној дисциплинарној конзервативности и инертности, ни хисторијска знаност неће моћи избјећи укључивање у његову первазивну епистемичку матицу. Након сумарног приказа прокламиране генеалогије, онтологије, епистемологије, методологије и аксиологије нове „постапокалиптичке” филозофије метамодернизма, испитат ће се могући креативни потицаји за метамодернистичку трансформацију хисторијске знаности. Притом ће се пропитати претпоставка да би најефикаснији замашњак тога процеса могао бити концепт „отјеловљења” (embodiment) као темељ за редефиницију епистемолошког статуса
повијесног актера, али за трансдисциплинарно отварање хисторијске знаности према природним и биомедицинским знаностима, што данас већ егземпларно илустрирају хисторија тијела, хисторија емоција и хисторија осјета.