У чланку је анализирано извештавања београдских штампаних медија о убиству индијске премијерке Индире Ганди 1984. године. Истраживање је обухватило извештаје и коментаре најважнијих престоничких новина и часописа који су објављени новембра исте године. Посебна пажња поклоњена је перцепцијама узрока и последица овог атентата. Анализирана су и југословенска предвиђања будућег правца индијске спољне политике.
Један од најзначајнијих представника послератне српске модерне, Петар Лубарда, оставио је неизбрисив траг на југословенској ликовној сцени. Промена његовог ликовног израза истовремено је била и напор за померање граница ликовне слободе, што је напослетку био и логичан след међуратне модернистичке праксе. Венецијанско бијенале 1960. године и друга послератна самостална изложба у Београду 1961. били су значајни за овог аутора зато што су за последицу имали отварање нових излагачких могућности. Путовање у Индију је вероватно било резултат његове стабилне уметничке позиције, али и активног присуства на првој конференцији Покрета несврстаних. Радови настали у Индији и након повратка у Београд („Мотив из Индије I”, „Мотив из Индије II”, „Мотив из Индије III”, „Индијска ноћ”, „Са Индијског океана”, „Бик и облак”) резултат су стеченог искуства и откривају теме које су Лубарду интересовале крајем шесте и почетком седме деценије 20. века. Овој продукцији или својеврсном мини-циклусу заједничко је интересовање за боју која доминирa над организацијом слике, формом и композицијом, и нов сликарски материјал – нитро-лак, који уметник наноси на лесониту плочу и који пионирски покушава да савлада.
Богат композиторски опус Јосипа Славенског открива нам његово интересовање за музички фолклор различитих култура. У овом тексту, следећи биографију Славенског, образлажемо оне елементе композиторовог живота који су узроковали његово неисцрпно проучавање музичког фоклора и довели до тога да музички фолклор Међимурја (његов матични музички језик) постане и саставни
део композиторове стваралачке поетике. У својим проучавањима музичког фолклора (помоћу снимака са терена које је скупљао), најдаље је, географски, „стигао” до музике Индије, Кине и Јапана, што се најјасније манифестовало у Симфонији оријента (1934) и то у ставу „Будисти”, који је представљен у тексту.
У раду је анализиран мотив Индије на примеру Индијске руковети, необичне збирке народних песама у коју су, према одабиру њених приређивача, укључене двадесет три обредне песме. Критеријум на основу којег је та збирка састављена био је да песма бележи неки појам који савремене Србе доводи у везу са простором прадавне Индије. Већину песама забележио је Милош С. Милојевић још крајем 19. века. Псеудонаука и у оквиру ње мотив Индије разматрaни су кроз теорију о чистом и опасном коју је поставила британски антрополог Мери Даглас.
Између Махабхарате, највећег индијског, али и светског епа, те косовске епике већ су уочене сличности које је, с већом или мањом вероватноћом, могуће пратити до заједничког индоевропског исходишта. Но, уз таква, генетска преклапања, која се превасходно тичу епских ликова, сегмената радње и мотива, потребно је уочити и анализирати и сличности које нипошто не морају бити хисторијски мотивисане. Чланак се концентрише на изражајне, стилистичке и естетске паралелизме, који упућују на заједнички артхетипски извор у општељудској имагинацији. У том се светлу посматрају и разлике између та два корпуса, као израз аутономности сваке културе. Размотрена су тако стилска средства као што су хипербола, описи природе, лирске дионице.
Показује се да, uз свеепске карактеристике, постоје и специфичне кореспонденције између размотрених текстова.
Хришћански свет се вековима сусретао са различитим културама, а контакти са Индијом нису били изузетак. Различите представе о овој егзотичној земљи стигле су, путем књижевних веза, и до Словена. У српској редакцији постоји преко тридесет преписа који су тематски везани за традицију апостола Томе и његовог проповедања хришћанства у Индији. У овим апокрифима, као и у другим жанровима средњовековне књижевности, формирају се дуалистичке представе о Индији, у којој се највећа опозиција остварује између њеног богатства и обиља с једне стране и њеног духовног сиромаштва са друге. Анализом ових текстова пружићемо скроман увид у тумачења и значења која су обликовала хришћански поглед на ову, за њих, древну и егзотичну земљу, а самим тим ће се поставити и питање историчности тих докумената. Размотрићемо и како су примљени у српским богослужбеним књигама, иако нису припадали канону.
У раду се анализира начин на који се индијска кампања Александра Великог представљала кроз различите редакције Александриде. У оквир тумачења улазе верзије које произилазе једна из друге: алфа редакција (III век), епсилон редакција (VII–VIII век) и Српска Александрида (XIV век). Анализирају се промене карактеристичних индијских епизода (борба са Пором, посета
мудрацима, сусрети са чудовишним народима). Акценат се ставља на најмлађу редакцију – Српску Александриду и на њене иновације (Филонов лик, приказ Порове палате). Индијске епизоде временом губе на важности зато што нове духовнe теме преовлађују у односу на историјску грађу.
Адреса: Риге од Фере 4, Београд
Фиксни телефон: +381 11 2637 565
Факс: +381 11 2638 941
Електронска пошта: info@zaprokul.org.rs
Сва права задржана | Часопис Култура
