Листа чланака: Српска филозофска култура

У овом раду износим неколико напомена о једном примеру хришћанског антисемитизма. Реч је о добро познатим антисемитским ставовима, а ја их разматрам на примеру који заступа Зоран Кинђић, у раду с академским претензијама. Ја тај пример користим као илустрацију за неприхватљивост једног облика дискурзивног патернализма. Наиме, указујем да, када су у питању темељна есхатолошка учења аврамовских религија, ни најблажи облик оног што сам раније одредио као језичко-експресивни патернализам – а што би се такође могло назвати конверзационим патернализмом – не може бити разложно оправдан.

Слобода, наука и нација су основни појмови мишљења и делања Владимира Јовановића. Снажно је инклинирао континенталном либерализму, али га је кориговао Миловим либерализмом и искуством британског парламентаризма, избегавши тако радикализам владајућег француског узора, који је следила социјалистички оријентисана, доминантна већина српских интелектуалаца у Србији, друге половине деветнаестог и прве половине двадесетог века. Слободан Јовановић указује на филозофски темељ мишљења Владимира Јовановића, као и на противречности у његовој теорији. Либерализам, позитивизам и патриотизам нису били само појмови из теорије, већ и идеолошка основа за активни политички рад Владимира Јовановића.

Рад преиспитује комплекс феномена визуелне културе у савременом, медијски посредованом свету. Истовремено, текст критички доводи у питање хипотезу о расту и развоју визуелне културе у ери тоталне медијатизације. Дијалектика визуелне културе овде се, заправо, посматра кроз сукоб и посредовање два њена карактеристична момента: првог, који се тиче медијског постварења и другог – интерпретираног као простор за потенцијално и реално критичко-субверзивно деловање сфере тзв. „оптичког ума“ у данашњем времену. Приказана дијалектика кретања визуелности треба да отвори простор за практичку интервенцију у стварности, вођењу принципом наде. У противном ће медијатизована визуелна култура довести до потпуне инструментализованости, у корист стицања профита, а у функцији делимичног или потпуног деструирања света културе.

Циљ овог текста је да означи основне правце тумачења природне селекције у раној рецепцији теорије еволуције у Србији и отпоре на које су наилазиле неке Дарвинове идеје. Анализа је, дакле, усмерена на контроверзе око идеја везаних за питање еволуционих механизама, тј. за питање природне селекције и наслеђивања стечених особина као и око идеје компетиције која је била од средишњег значаја за дарвиновску природну селекцију. Ови аспекти тумачења Дарвинове теорије су, наиме, били од значаја за културу у целини и они се, у најширем смислу, могу посматрати као једна врста симптома општег стања духа.

Намера овог рада је да се критички преиспитају филозофске основе схватања језика Саве Мркаља. Посебна пажња ће се посветити анализи његових промишљања о „пореклу“ језика, те дефиницијама језика и језичког знака. На овај начин ауторка ће настојати да одреди који је филозофски утицај најдоминантнији у Мркаљевом „језикословљу“.