ПРЕТКИЊЕ И НАСЛЕДНИЦЕ У ПРОЗИ МАРИЈАНЕ ЧАНАК

/in /by

У раду се анализира збирка прича Праматере новосадске ауторке Маријане Чанак из угла теоријских приступа који истражују питања рода, родних улога, вишеструкости и променљивости идентитета, еманципације, односа ’приватно-јавно’ и ’центар-(полу)периферија’, али и деконструкцију патријархата и феномен дискриминације жена у свим сферама друштва. Ових шеснаест прича посредују женски гласови из прошлости, којима ауторка приповеда женску историју преткиња и наследнице, која сопствено животно искуство прелама кроз гласове мајке, баба и других жена присутних у њеном животу. Ауторка пише о женама и женама, са свешћу да се другачије аутентични женски гласови не би ни чули. Заточене у маргинализованости, скрајнуте и сакривене од шире публике, награда и уважавања, ауторке исписују историју женске другости, женских идентитета и судбина. Женски гласови причају о прошлости, историји породица и поднебља тако тихо и ненаметљиво да их не бисмо ни чули да није чврсте воље ауторке да врати снагу и мудрост женским гласовима који су вековима потискивани и омаловажавани.

ФОТОГРАФИЈЕ СОНДЕРКОМАНДА КАО НЕПОСЛУШНИ АКТ ВИЂЕЊА

/in /by

У делу „Слике упркос свему: четири фотографије из Аушвица”, Диди-Хуберман (Georges Didi-Huberman) указује на различите начине кроз које су четири фотографије о којима је реч настале као противтежа или упркос нечему. Покушаћу да раздвојим и објасним различите модалитете бивања упркос, карактеристичне за наведене фотографије. Оне су настале упркос, али и на основу, незамисливости ситуације коју приказују (фотографија као доказ), упркос забрани фотографија (препрека у продукцији) и упркос репрезентабилности човека (препрека у рецепцији). Незмисливост нас доводи у везу са појмовима доказа, истине, али и моћи, репрезентабилности, забране и правила. На основу појмова репрезентабилности и културног сећања, разматраћу могућност да ове фотографије представљају оличење непослушног акта виђења о ком говори Џудит Батлер (Judith Butler). Покушаћу да покажем да је настанак упркос, како би рекао Диди-Хуберман или нeпослушно виђење, речима Џудит Батлер, читљиво више кроз начин на који су слике настале него кроз оно што приказују.

ДРУШТВЕНА ИСТОРИЈА РАЗВОЈА СПОРТА

/in /by

Спортска такмичења представљају врхунски вид забаве и популарне активности које су део свакодневице свих нас, било да смо посматрачи или директни учесници. Стога је уједно речи о једној од профитабилнијих индустрија, која многима доноси огромну зараду и популарност. Самим тим, друштвени контекст данашње улоге спорта важна је тема, као и историјат догађаја и промена које су резултирале таквом позицијом и утицајем које спорт има на савремено друштво али и обрнуто. Овај текст стога за предмет анализе има шири хоризонт дешавања која су водила месту које спорт данас заузима у друштву. С том намером, уједно се указује на интерактивност која од почетка влада на релацији спорт-друштво, а чија кулминација је видљива у спектакуларистичким обрисима актуелних спортских збивања. На та јначин, желе се нагласити примарне функције спортских приредби, али истовремено скренути пажња и на оне секундарно видљиве елементе, који су данас неретко у примарном фокусу, услед новца и глобалне пажње који прате спорт и спортисте.

ДИМЕНЗИЈЕ НАЦИОНАЛНИХ КУЛТУРА И ОРГАНИЗАЦИОНО ПОНАШАЊЕ

/in , /by

Главни циљ овог рада јесте да укаже да димензије националних култура утичу на различите аспекте организационог понашања. Као потпора у раду користи се петодимензионални културолошки модел аутора Хофстеда. Аутори у раду посебну пажњу посвећују димензијама распона моћи и избегавању ризика и неизвесности. Када је њихов индекс на нивоу националне културе висок то условљава и посебну климу у оквиру самих организација –долази до појаве високих хијерахијских пирамида, централизације у одлучивању, аутократског понашања менаџера, негативних ставова према раду, појави стреса и недостатку предузетничког понашања. Посебно интересовање за ову тему потиче и од чињенице да су у Србији обе поменуте димензије на високом нивоу.

СВЕТИ НИКОДИМ ТИСМАНСКИ – ТЪЛКОВАТЕЛЪ У ЦАРИГРАДСКОМ ПОСЛАНСТВУ КНЕЗА ЛАЗАРА

/in /by

У години када се обележава осам векова самосталности Српске Православне Цркве актуализовано је питање појма аутокефалија у литургијско-канонском контексту, кроз бројне догађаје и процесе из бурне историје. Један од значајнијих јесте активност Кнеза Лазара уз помоћ светогорских монаха са тенденцијом измирења Српске са Цариградском патријаршијом. Кључна за успех Лазаревог цариградског посланства била је његова духовна блискост са Светогорцима, Синаитима и исихастима, који су се у његово време, налазили на кључним позицијама у цариградскоји бугарској цркви, али и значајнијим православним катедрама на Балкану. Премда се као spiritus movens овог посланства спомиње старац Исаија Серски-Хиландарац, значајно је било и присуство Никодима Тисманског, „тумача речи”, чија се улога у православној цркви друге половине XIV столећа истражује не само на основу поменутих активности у превазилажењу раскола већ и оснивања бројних манастира како у феудалној држави Кнеза Лазара (Вратна, Манастирица) тако и у румунским земљама (Водица,Тисман). Решавање једног канонског проблема постало је оквир за истраживање карактера црквеног живота у другој половини XIV столећа.

ХУМАНИСТИЧКИ АСПЕКТИ АРХИТЕКТУРЕ У ТРАКТАТИМА ФРАНЧЕСКА ДИ ЂОРЂА МАРТИНИЈА

/in /by

У раду је истражена тема хуманистичких аспеката архитектуре у трактатима Франческа ди Ђорђа Мартинија. Питања хуманистичког у архитектонском стваралаштву ренесансног доба, урбани простори и намене објеката, неке су од тема Мартинијевог рада. У његовим трактатима била су актуализована размишљања о природи и улози архитектуре и човека у ренесансном свету. Хуманистичка основа била је базирана на човеку, односно оном аспекту у коме је он био мера и циљ ренесансне градитељске праксе. Практична и теоријска интересовања Франческа ди Ђорђа, у највећој мери била су усмерена на војну архитектуру, бедеме, куле и утврђења, по којима је он био нарочито познат, али и црквене грађевине. Стога се може закључити да су његови трактати о архитектури продубили ренесансну градитељску мисао и афирмисали развој хуманистичке традиције.

ИСТОРИЈА ИДЕЈА ИСАИЈЕ БЕРЛИНА И ФИЛОЗОФИЈА ИМАНУЕЛА КАНТА

/in /by

 У овом раду ћемо одговорити на следећа питања: како је Кантова филозофија утицала на филозофске анализе Исаије Берлина, у ком смислу (да ли само у методолошком или и у садржинском), како је Берлин у својим огледима извршио пријем некиход кључних Кантових становишта, које су сличности између ове двојице мислилаца и које су главне критичке примедбе које је Берлин упутио Кантовој филозофији? Показаће се да је веза између два мислиоца изузетно јака и да филозофске анализе историје идеја у огледима Исаије Берлина доста дугују Кантовој филозофији.

СРЕДЊОВЕКОВНИ МАНАСТИРИ СРБИЈЕ – НЕИСКОРИШЋЕНО БОГАТСТВО ОДРЖИВОГ ТУРИСТИЧКОГ РАЗВОЈА

/in /by

Историја народа се огледа и у његовим културно-историјским ресурсима. Сакрални споменици Србије представљају данас неизоставан атрактивни фактор и важан сегмент специфичног облика туристичког и културног путовања, који се назива верски туризам. Неке од најзначајнијих верских дестинација сасвојим неисцрпним сакралним благом у свету, бележе веома значајан девизни прилив остварен од туризма. Томе доприноси културно наслеђе као један од најважнијих туристичких мотива, којем стреми велики број туриста у свету, и представља значајан потенцијал одрживог развоја туризма. Република Србија развој туризма базира између осталог и на валоризацији културно-историјске баштине, међу којима манастири и цркве заузимају значајно место. Српска православна црква располаже великим бројем објеката, који у националним и међународним оквирима имају важну историјску, културну и верску вредност. Као најзначајнији сакрални објекти могу да се издвоје манастири рашке, моравске и српско-византијске школе, али и фрушкогорски и овчарско-кабларски. У овом раду сагледаће се вредности појединих сакралних грађевина, насталих као задужбине породице Немањића. Оне и у години обележавања 800 година аутокефалности Српске православне цркве, представљају неискоришћене ресурсе за развој туризма Србије. 

СОЦИЈАЛНЕ МРЕЖЕ И ДРУШТВЕНИ ЖИВОТ САМОХРАНИХ РОДИТЕЉА

/in /by

Традиционална породица је током претходног века преживела крупне промене. Све више је родитеља самаца који, услед различитих разлога, без помоћи другог родитеља одгајају своју децу. У раду се представљају резултати емпиријског истраживања које је урађено на подручју АП Војводине на укупном узорку од 200 самохраних родитеља. При том, пажња је усмерена на анализу друштвеног живота и социјалне мреже једнородитељских породица. Закључује се о усмерености самохраних родитеља на сродничке и пријатељске мреже подршке у свакодневном животу.