Листа чланака: Истраживања

Циљ овог рада је да провери радну хипотезу да се у српској кинематографији, у периоду од 2010. до 2015. појавио нови филмски правац, који је за потребе рада назван Нови реализам. Као предмет анализе у студији случаја обрађени су филмови Тилва Рош (2010, Никола Лежаић), Клип (2012, Маја Милош) и Варвари (2014, Иван Икић). Резултати анализа говоре о продукцијској, тематској и стилској сличности сва три филма, која се огледа у преокрету продукцијских нужности ка новом филмском изразу. На основу резултата анализа прихваћена је радна хипотеза а препознате сличности означене су као карактеристике правца.

Филм као језички систем, одабиром и укрштањем одређених елемената уписује конотације и формира сопствена значења. Женско тело на филму међутим може се посматрати и проучавати као специфична платформа унутар филмског језика, кроз коју се саопштавају и ишчитавају нова, другачија значења и релације између њих. Теоретичари уметности већ деценијама спекулишу о могућем феминистичком филмском језику, као новом кинематографском језику који би отворио и поставио слободан простор за репрезентацију женског субјекта изван друштвено кодираних форми. Да ли је овакав дискурзивни простор у простору филма као медија могућ и шта је све до данас у том смислу понудила филмска уметност, питање је на које ћу у овом раду дати неке важне одговоре. Посебан истраживачки изазов представља проблематика немогућности репрезентације феминистичког субјекта у филму као стереотипизираном систему означавања. Захваљујући неким праксама надреализма, експерименталног филма и постструктуралистичких теорија, (међу којима и Семиотикa Јулије Кристеве), покренута је ревизија у производњи, рецепцији и интерпретацији филмске уметности, посебно доприносећи феминистичким студијама слике. Ове теорије су, повезујући семиолошко са женским, покушале да допру до језика назависног од симболичких структура и опресивног, еротизованог погледа на женско тело. Примере дијалектичке, вандискурзивне репрезентације тела као система језика проналазе се међу различитим филмским ствараоцима чија поетика испитује границе деловања оваквог језика дајући првенство екстензији семиотичког, естетског и имагинарног у симболички устројеној стварности.

Традиционална улога музеја која се огледа у сакупљању, конзервирању и излагању колекција данас се надопуњује новим улогама које музеји добијају у савременом друштву. У том оквиру, циљ овог рада односи се на сагледавање могућности музеја у сфери друштвеног ангажовања, то јест на разматрање потенцијала музеја као социјално инклузивне институције. У тексту се разматрају појмови социјална искљученост и социјална инклузија, те се анализирају могућности музеја у остваривању једнакости, различитости, социјалне правде и људских права. Констатује се да образовање представља централну активност процеса социјалне инклузије у музеју. Закључује се да музеји у Србији све више почињу да сагледавају своју функцију у друштву. Но, чини се као да код нас и даље влада схватање како су музеји институције довољне саме себи, намењене културној елити. Пратећи трендове у свету, музеји у Србији би требало да уоче свој потенцијал у сфери друштвеног ангажовања, социјалне инклузије, образовања и да се окрену повезивању са друштвом и публиком.

Овај чланак тематизује провокацију коју су животињe упутиле мишљењу. Историјска и феноменолошка реконструкција њеног значаја указује на драгоцени подстицај који су оне представљале за увиђање јединства и разлике животних облика, за признање епистемичких ограничења, за ослобађање од антропоцентричке предрасуде, за артикулацију егзистенцијалне ситуације и за проницање у хуманистичке политике дискриминације. У закључку се сугерише да се огрешење западне рационалности о све што није могла да подведе под своју претензију на универзалну меродавност искупљује тек критичким, обзирним и одговорним поступањем према дискурзивној и фактичкој нерасположивости оног Другог које заступају (и) животиње.

Рад прати конституисање државно – дворског ансамбла у Савамали као једног од визионарских подухвата кнеза Милоша у време када је Београд тек требало да се избори за ранг српске престонице и ступи на прилично нелагодан пут урбане револуције. Стојимо на добро познатим становиштима да двор представља не само пребивалиште владара, већ истовремено и институцију власти. Кнез Милош је веома рано спознао важност успешно позиционираног и обликованог владарског седишта. С тим у вези, од самог ступања на власт отпочиње експанзивну политичку борбу за претварање Београда у престоницу. На том нимало лагодном путу испуњеном бројним наглим обртима и изменама првобитних планова, Дворски ансамбл у Савамали маркирао је успон владара, државе и српског народа. Уједно, кнежева одлука о изградњи државно-дворског ансамбла у Савамали, спровођена уистину уз много недаћа и отпора, показаће се као судбинска одредница урбане трансформације Београда у модеран европски град.