Листа чланака: Теме

Телевизија као најмасовнији и најутицајнији медиј представља посебан предмет медијске културе и образовања, и њено изучавање обухвата анализу њене заступљености, основних карактеристика и могућих тумачења. Да би се разумела размера и природа утицаја телевизије у Србији, у овом раду дат је преглед телевизијског система и најгледанијих програма. Приказана је технологија процеса продукције у циљу потцртавања формалних одлика и разумевања услова под којима настају телевизијски садржаји. На крају, предложен је семиотички приступ као практичан основ за тумачење телевизијских порука, који води до идеолошких анализа. Значај овог истраживања могао би да буде у настојању да се у свеобухватној анализи, у општим цртама, укаже на могуће углове приступа значењима телевизије у медијском образовању, који би се односили на етику у медијима и формирање критичког апарата према механизмима медијске манипулације.

Ако је новинарство некада отварало “прозоре у свет”, данас се може рећи како је поглед кроз њих све мутнији, јер повећање броја и величине окана рађа сумњу у истинитост стварности која се приказује. У раду, аутори анализирају садржај тиражне и утицајне дневне штампе у Србији, указујући на њен значај у креирању политичке културе. Тренд који се јасно уочава истиче растући утицај политичких странака, тајкуна и оглашивача, док се интереси радника, мањинских група или опозиције маргинализују. Криза домаће штампе све чешће се брани последицама пропасти глобалне економије или експлозивним дејством интернета, док губитак кредибилитета или професионалних стандарда ретко ко помиње. Новине у Србији се неумерено посипају златном прашином ПР служби и агенција, посредујући стварност у којој политичари и естрада нуде обрасце успеха, представе о вечитом лидерству и лаком богаћењу. Све мањи број запослених у редакцијама и све краћи рокови производње информација значе отварање празног простора у који спремно и навалентно улећу обучени ПР стручњаци, спин мајстори и лобисти, пласирајући садржаје којима истичу све агресивнији политички клијентализам. У суровим условима тржишног приступа и новинарство се неосетно мења, све више личећи на пропагандне летке или огласне табле политичких ментора, добро скривених тајкуна или маркетиншких монополиста. Променљива природа истине садржана у различитим интерпретацијама реципијената, међу идеолошко и културно различитим читаоцима, води напуштању начела новинарске професионалности и преласку у сферу инфозабаве, у којој вести немају карактер јавног добра, већ обичне робе коју поседују најбогатији и најмоћнији појединци.