Листа чланака: Истраживања

Велика посећеност музеја током „Ноћи музеја” насупрот малом интересовању за програме ових установа осталим данима, послужила је као повод за испитивање могућности и препрека да фестивалска публика постане редовна музејска публика и поред специфичности фестивала у поређењу са редовним функционисањем музеја. Заступљеност оних који музеје посећују само током те једне ноћи у години као и оних који их посећују и осталим данима пружила је прилику за компаративно испитивање њихових ставова о посећивању музеја, субјективних норми, опажених препрека и намера да чешће посећују музеје у будућности (N=1480). Резултати показују да се музеји претежно опажају као друштвено корисни едукативни центри, чије се главне слабости огледају у имиџу статичних и досадних установа. Ипак, у фестивалској ноћи, значајан проценат посетилаца музеја исказује намеру да музеје посећује чешће у будућности. Зашто се те намере не реализују и какве су могућности да се то промени дискутовано је у оквиру теорије планираног понашања и с обзиром на ранија истраживања о културној потрошњи. 

У периоду раног хришћанства јављају се бројне амајлије, познате као група гностичких амајлија, са приказом светог јахача – коњаника који крстастим копљем пробада непријатеља. Овај мотив, најчешће приписиван Соломону који убија женског демона, касније ће бити повезан и са Христом, светим Ђорђем, светим Теодором и другим светитељима, а јавља се и на једној илуминацији која приказује цара Константина Великог у његовој победи на Милвијском мосту. Може се претпоставити, да је Константинова представа као светог ратника – царског коњаника, пре периода иконоклазме била шире распрострањена иако се могу уочити и извесна одступања у уобичајеној иконографији. Такође, иако је Константинова улога у прослављању хришћанства и Часног Крста велика, овај симбол је много старији и везује се за утицај других, старијих религија и веровања.

Питање „другости” и различити облици нетолеранције према „другом” у овом раду интерпретирани су позивањем на постколонијални теоријски дискурс. Позиција Рома у Србији промишљена је тако из позиције знања и моћи већинског становништва. Теоријска платформа Цветана Тодорова и његова дефиниција појма „варварин” послужила је као полазиште за анализу ријалити шоуа „Шатра” који је у пролеће 2012. године емитован на „Првој српској телевизији”. Иако је основна идеја „Шатре” да промовише толеранцију, овај ријалити шоу у тексту је ипак препознат као парадигма ромофобије у Србији, будући да путем „скривеног расизма” обелодањује све стереотипе и предрасуде монокултурне већине. Уз позивање на појмове „оријентализам“, „балканизам” и „антициганизам”, у раду је дефинисан појам „циганизам” као теоријски дискурс заснован на бинарним опозицијама у погледу на Роме као „друге”. Основна теза рада јесте да нису припадници ромске популације „варвари” (неразумљиви странци на „нижем“ цивилизацијском нивоу), већ „ми” − већинско становништво које са њима поступа као с нељудима.

Економске кризе биле су бројне у капитализму у периоду његовог настанка и у свим етапама његовог развоја. Тржишна привреда по својој природи је ризична, тако да је ризик иманентан тржишној привреди и њено друго име. У првим реаговањима на Светску економску кризу углавном се говорило о недостацима либералног тржишта а не о недостацима државе и њеној улози у контроли тржишта. Међутим, тржиште није тако либерално како се, када је избила криза о томе расправљало и није главни узрок кризе, јер држава не само регулативом, већ и економским мерама утиче на тржишне токове. Имајући у виду да и у култури делује тржишни механизам дошло је до релативизације појма култура, до поистовећивања света културе са светом потрошње и до економског поимања вредности у култури. Култура као израз човековог стваралаштва у свом развоју није ишла у правцу да мења свет, већ да се профитира, као и у свим делатностима. Овај рад се бави проучавањем односа између економске кризе и културе, и њихове зависности. Разумевање односа између економије и културе може помоћи у доношењу одлуке која би имала утицај у овој области.

Партиципативне праксе у уметности пример су приближавања и другачијег повезивања уметности и културе, односно уметности и различитих друштвених регистара. У овим праксама се најдиректније препознаје једно од кључних обележја савремене уметности, а то је нестајање видљивих, опипљивих разлика између уметничког и неуметничког деловања. Партиципативне праксе преузимају социјалне матрице из различитих друштвених и културних регистaра с уметничком наменом и с циљем успостављања критичког односа према друштву, локалној средини, култури, једном речју, политичког начина деловања. Овакав начин функционисања партиципативних пракси анализиран је на примеру српске савремене уметности са краћим историјским освртом (авангардна и неоавангардна уметност) као и актуелним теоријским одређењима (К. Бишоп, Б. Грој и Н. Бурио).