Листа чланака: Истраживања

Циљ рада је да се уочи развој идентитета града Ваљева. У истраживању би требало уочити историјски развој града, као и спољње утицаје на њега. То могу бити и неки већи градови који се налазе у близини Ваљева, као што је Београд. У писању би требало истаћи оно што је иманентно и карактеристично за сам град, и по чему се он разликује од других градова у свом окружењу. Препознати битне историјске трeнутке у његовом развоју, институције и људе. На крају би требало изнети и процену његовог развоја (напредак, назадак или стаганација) и који су то ресурси које поседује град и његово окружење.

Рад испитује дијалектику девијације, не само у смислу њене позитивне улоге у моралним конфликтима који карактеришу сваки друштвени развој, већ и као неконформистичку појаву која пре или касније постаје комодификована. На примеру филма „Голи у седлу” размотрени су индивидуалистички и социјални аспекти контракултуре, са фокусом на репресивно и десублиматорно практиковање слободе, правде и једнакости. Рад поставља питање да ли је контракултура, упркос првобитном слављењу отпадништва и социјалних експеримената, на крају завршила у кохабитацији са системом, тако што је постала маска саме друштвене доминације. Посматрајући идеолошке контрадикције „Голих у седлу”, испитана је естетска и асоцијална природа контракултурног идентитета, која је уместо у алтернативним и солидаристичким колективима кулминирала у патолошкој аутентичности и атомистичком друштву. У другом делу размотрена је и могућност напуштања капиталистичког друштва, која је у филму насилно спречена, док је у стварности контракултура интегрисана у систем, а њени радикални елементи одбачени или релативизовани. Као закључак се намеће занемаривање класног конфликта од стране постмодернистичке, културалне левице, која се неретко концентрисала на проширење мањинских права на уштрб неолибералног обезвређивања социјалних права. Филм најављује другачију врсту идеолошке хегемоније, где се унутар подређене класе, различите фракције сукобљавају, остављајући сам центар моћи недирнутим. Тиме девијација добија специфичну капиталистичку функцију.

Јевреји су верска и национална мањина која вековима живи на тлу Србије, дајући свој печат и допринос њеном богатом и разноврсном културном наслеђу. Иако сасвим уклопљени у ширу средину, Јевреји имају изразите етнолошке специфичности. Циљ овог рада је да прикаже и објасни жалобне обичаје код Јевреја и њихов традиционални однос према смрти као једном од најважнијих сегмената људског постојања. Уз извесна одступања и трансформације, које су неминовне, описани жалобни обичаји су и данас актуелни, као што су и наведени термини на хебрејском језику у употреби.

Предмет рада су аспекти друштвеног насиља као културолошког знака у литерарном хронотопу. Феномени су размотрени у семиотичком кључу, с позиције теорије о семиосфери с доминантом на нееластичним семиосферним језгрима културе. Акценат је на истраживању насиља које култура производи као самобезбедносни механизам, дакле као рецидив сопствене самозаштите. Анализа је осликана примерима из свевременске Андрићеве прозе пограничног типа. На фону страдања Босне у хијату трију царевина, јасно су издиференциране битне разлике према природи социјалног насиља које проистичу из разлика у самоописивању култура Истока и Запада. Битно измењени стандарди Европе у корист хуманизације правне норме и ратне етике у 19. веку – допринели су томе да се заостала пракса окрутног насиља тимарског турског система у Европи новога доба доживљава као варварство и нецивилизованост и да тежи томе да брутално насиље елиминише из легитимних стандарда самоописивања европске културе.