Листа чланака: Истраживања

Крајем XVIII и почетком XIX века холандски, мађарски, словачки и српски мајстори саградили су више од 280 ветрењача у Војводини. Као најсавршеније грађевине за млевење житарица до тада, ветрењаче су користиле снажну енергију југоисточног, северног и северозападног ветра, олакшавајући животе људима тог времена. Два века касније, на основу теренског истраживања које је спроведно у Војводини у периоду од 2012. до 2014. године, утврђено је да физички постоји још једанаест ветрењача. Упркос томе што већина њих има одређени степен зашите, ови важни споменици народног градитељства налазе се у веома лошем стању и немају своју функцију. Циљ овог рада је да укаже на примере добре праксе и укључивање ветрењача у туристичку понуду европских земаља, као и на могућности имплементације преосталих ветрењача Војводине као важних културно-историјских споменика и саставног дела историје, културе и баштине наше земље као шанси за обогаћивање туристичке понуде Војводине.

Европско тле је обележено путевима унутарконтиненталних миграција, редефинисањем граница, утицајем колонијализма и мултинационалних компанија. Интеркултурални дијалог на међународном нивоу је незамењив међу суседима. Предмет истраживања овог рада је практична политика интеркултуралног дијалога, базирана на прекограничној сарадњи у области културног туризма Србије, Бугарске и Румуније. У разматрање су узете ове земље из разлога што се, успостављање интеркултуралног дијалога у овом делу Европе пројектима у области културног туризма, остварује првенствено кроз пројекте Прекограничне сарадње (Програм предприступне помоћи ЕУ 2007-2013). Истраживање даје одговор на питање: Како повезати стратегије културног развоја и развоја туризма (културног туризма) на локалном и националном нивоу у функцији јачања интеркултуралног дијалога.

Материјално и нематеријално културно наслеђе је од стране многих туристичких дестинација широм света, па донекле и Србије, препознато као један од најважнијих елемената туристичке понуде. Културни садржаји омогућавају једној дестинацији препознатљивост, диференцирање и аутентичност у односу на све већу и оштрију конкуренцију. Подручје београдских приградских општина одликује се бројним, вредним и разноврсним културним ресурсима. Посебно се истичу: археолошко налазиште Бело Брдо (познатије као Винча), српске цркве и манастири из различитих епоха (Космај, Сурчин, Обреновац), цркве брвнаре (Лазаревац), етно комплекс у Вранићу из 18 века (општина Барајево), примери индустријског наслеђа и техничке културе (Сурчин, Лазаревац, Обреновац), просторне целине – стара градска језгра (Гроцка, Барајево, Обреновац), добро очуване старе градске и сеоске куће (у свим општинама) и музеји (Сурчин, Лазаревац). Анкетна истраживања спроведена маја 2013. године, потврђују да туристи препознају и позитивно вреднују културно-историјске садржаје посматраног подручја. Упркос томе, већина културних ресурса није туристички валоризована и довољно промовисана у мери која одговара савременим туристичким кретањима.

Предмет текста је однос уметности и политике какав је практикован у време успона европске политичке левице, у првом реду оне на просторима предратног и постратног СССР-а. Теза која се у тексту брани је да сви тоталитарни друштвено-политички системи формирају принципијелно истозначан став према уметности као моћном потенцијалном медију за промоцију и трансмисију идеолошких и политичких порука, што њена остварења углавном доводи на границу кича, ако већ не и у његово само средиште. У другом делу рада разматрају се збивања на eкс-југословенској послератној политичкој и уметничкој сцени и указује на њене специфичности, превасходно ону садржану у чињеници да је кич на њој био присутнији као (анти)стил политичког живота, у првом реду језика тада актуалне политике, него као неуметност.

Pitanje mjesta, uloge i vrijednosti humanističkih znanosti u današnjem društvu i obrazovanju jedno je od najprijepornijih pitanja u suvremenim obrazovnim politikama i mnogo je onih koji smatraju kako su humanističke znanosti isprazne, nepotrebne, neučinkovite, šarlatanske i bezvrijedne. U radu se nudi pregled argumenata na kojima ti stavovi počivaju i daje se prikaz knjige The Value of the Humanities autorice Helen Small koja izuzetno kritički analizira ovakvu percepciju humanističkih znanosti i pokazuje zašto je ona pogrešna. U zaključku se dodatno inzistira na potrebi za prepoznavanjem doprinosa kojega humanističke znanosti daju sveukupnoj produkciji znanja i poboljšanju kvalitete života, te toliko potrebnome osjećaju smislenosti.