Ако је у античком полису Платона бринуло то што се грађани самодовољно ослањају на сопствена уверења о врлинама, не трагајући за знањем, данашњег житеља глобалног псеудополиса опчињавају симулиране информације, слике и уверења која незамисливим бујањем креирају друштвену свест. У сенци масмедијских пећина уочавају се обриси трансформисане демократије, која је све изложенија силовитим налетима мегакорпоративних интереса, доминантних геополитичких утицаја, културног детерминизма и редефинисаног верског фундаментализма. Усамљеном појединцу на “агори” све је теже да формира и сачува сопствено мишљење, идеје и вредности, јер набусита, осиона и конфекцијски униформисана армија технолошки перфектних комуникационих алатки, производећи заглушујући хук бајке о равноправности, миру и мултикултурализму, прикрива све чешће сукобе култура и цивилизација. Програмски типизираном друштву као да недостаје потреба за унутрашњим критичким преиспитивањем, јер живећи усред плиме долазећих и одлазећих комуникационих порука, визија новог поретка се “спинује”. Инфопростор је покривен глобалном мрежом информација и података, док чин размене симболичких садржаја од човека преузимају машине! Уместо ренесансе идеја нуди се ренесанса технологија, коју вешти управљачи глобалним кормилом користе за усмеравање Светске барке ка хридинама нечега што би се могло назвати псеудополисом. Слобода изражавања медија је кисеоник отвореног, јавног комуницирања, стуб демократских гра|евина, али проблем је у чињеници што чувари информационих капија и даље стражаре, овога пута пред “сајбер” просторима. Историја је показала да се у сличним процесима увек знају имена губитника, док се за оним другима увек дуже трага и мање зна.
