Професор др Саша Радојчић

Дипломирао је и докторирао на Филозофском факултету у Београду, а магистрирао на Филолошком факултету. На Факултету ликовних уметности у Београду предаје Филозофију уметности.

Објавио је, поред великог броја прилога у периодици и тематским зборницима:

– теоријске књиге: Ништа и прах. Антрополошки песимизам Стеријиног Даворја (2006), Стапање хоризоната. Песништво и интерпретација песништва у филозофској херменеутици (2010), Разумевање и збивање. Основни чиниоци херменеутичког искуства (2011), Увод у филозофију уметности (2014) и Уметност и стварност (2021);

– збирке огледа и критика: Провидни анђели (2003), Поезија, време будуће (2003), Реч после (2015), Једна песма (2016), Слике и реченице (2017), За светлом из очеве колибе (2018) и Огледало на пијаци Бајлони (2019);

– преводе са немачког: Х. Г. Гадамер, Похвала теорији (1996), Х. Г. Гадамер, Филозофија и поезија (2002), В. Дилтај, Доживљај и песништво (2004), Р. Зафрански, Зло или драма слободе (2005), Е. Јингер, Дроге и опијеност (2007), Х. Г. Гадамер, Ко сам ја и ко си ти (2010), Х. Кајзерлинг, Јужноамеричке медитације (2015), Л. А. Саломе, Фридрих Ниче у својим делима (2017), Х. Х. Бинсвангер, Новац и магија (2018), В. Вајблингер, Живот, песништво и лудило Фридриха Хелдерлина (2020) и В. Ајленбергер, Време чаробњака (2020);

– збирке песама: Узалуд снови (1985), Камерна музика (1991), Америка и друге песме (1994), Елегије, ноктурна, етиде (2001), Четири годишња доба (2004), Cyber zen (2013), Дуге и кратке песме (2015) и То мора да сам такође ја (2020);

Приредио је Антологију новијег српског песништва Сенке и њихови предмети (2021).

За целокупно песничко дело добио је Дисову и награду „Десанка Максимовић“. Такође је добио, за поезију, награде: „Бранко Ћопић“, „Ђура Јакшић“, Змајеву награду, „Венац Лазе Костића“ и „Ленкин прстен“; за књижевну критику награду „Милан Богдановић“.